Ilija Dević oslobođen optužbi za utaju poreza

Posle deset godina suđenja, pala je jedna od ozbiljnih optužbi kojom je započeo napad na mene i moju imovinu. Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu odbačena je sumnja za utaju poreza i to tako što je, uz protivljenje tužilaštva koje je i pokrtenulo spor, sud tek prošle godine prihvatio originalnu dokumentaciju Poreske uprave, iz koje je bilo očigledno da sam u trenutku kada je optužnica podignuta, bio u fiskalnoj pretplati.

"Mreža" je počela da se plete krajem 2006. kada je dobro osmišljena investicija ATP "Vojvodina" bila pri kraju. Napad su organizovali moćnici uz podršku stare državne bezbednosti koji je na području Vojvodine štitila i učestvovala u pranju novca narko i duvanske mafije. U tu grupu spada tridesetak ljudi koji su tada a i danas upravljaju vojvođanskom policijom, tužilaštvom, sudstvom i institucijama. Oni su procenili da mi treba oteti investiciju, tvrdili su: "Ne može on pored nas da zaradi novac u Novom Sadu". Oslonac toj grupi u pravosuđu je Đorđe Ostojić i službenik "Credit Agricole banke" Aleksandar Divljak.

Suština je da sam ja novac poznatog porekla, zarađen tokom tridesetogodišnjeg uspešnog preduzetničkog rada, doneo u Novi Sad. Kada sam krajem 2006. završavao investiciju, naprasno su došli instruirani ljudi SUP-a Novi Sad, Odeljenje za privredni kriminal, pod vođstvom Bogdana Pušića - Aleksandar Petković, Neško Nešković i drugi. Odneta je dokumentacija iz firme, sve je kontrolisano i ništa nezakonito nije pronađeno. Zatim je došla finansijska policija, koja takođe ništa nezakonito nije utvrdila. Tada su smislili da me iz centra za velike poreske obveznike Beograd prebace u centar Novi Sad "kako bi me čerečili". Tako je i bilo, a žalba koju sam uložio na rešenje o prebačaju, odbijena je.

Iako sam ja bio generalni direktor i većinski vlasnik, pred Osnovnim sudom u Novom Sadu dao sam ovlašćenje finansijskoj direktorki da vodi kompletan sektor finansija i opšti sektor, te da ima pravo potpisa poreskih prijava što je i činila, ja sam se isključivo bavio strateškim stvarima u preduzeću.

ATP "Vojvodina" je imala uredno prijavljen i proknjižen porez, kao veliki poreski obveznik u investiciji, plaćala je svoje fiskalne obaveze koliko je zakonski moralo. Imala je velike poreske kredite po pretplati PDV-a, koje je preknjižavala na poreze na zarade i doprinose i ponekad tražila povraćaj svojih sredstava od PDV-a. Službenici ATP "Vojvodine" su se redovno sastajali i dogovarali sa Poreskom upravom zbog otežanog poslovanja, jer Grad još nije ispoštovao sklopljeni ugovor. Poreska uprava je čak uzela i zaloge na imovini ATP "Vojvodine", kako bi osigurala svoje potraživanje, što je, između ostalog, dokaz da nije bilo namere da se ta obaveza ni izbegne ni utaji.

Početkom 2007. nakon završene investicije i dobijene upotrebne dozvole obavestio sam gradsku upravu da sam ispoštovao ugovornu obavezu (link) i tražio da i Novi Sad ispoštuje svoj deo ugovora. Tada sve inspekcije, pa i poreska nasrnuli na preduzeće i na mene lično. Ja sam početkom jula 2007.godine podneo tužbu za naknadu štete zbog nepoštovanja ugovora sa Gradom Novim Sadom.

Neposredno posle toga pozvan sam na sastanak u hotel "Park" kod Ratka Buturovića. najavljeno mi je da će doći i advokat Dragan Gojković, rođeni brat Maje Gojković. On je kasnio, čekali smo oko dva sata, jer je, kako nam je obrazložio, imao sastanak sa klijentom, Antunom Stanajem. Buturović i Gojković su od mene tada tražili 2,5 miliona evra da moja invvesticija proradi. Na to nisam pristao, pozdravio sam se i napustio sastanak.

Početkom avgusta 2007. Buturović me je pozvao i rekao kako imam poreskog policajca u firmi. To je bio poreski policajac Šljukić, koji je krajem septembra 2007. predao netačno sačinjenu službenu belešku policiji, čuvenom odeljenju iz Novog Sada u kome su bili Bogdan Pušić, Neško Nešković, Alelksandar Petković. Oni su to dalje prosledili Osnovnom tužilaštvu u Novom Sadu, takođe interesantnog sastava - Bata Protić, kasnije proteran iz tužilaštva zbog saradnje sa narko i duvanskom mafijom, zatim Ksena Bašić, supruga jednog od braće Bašić optuženih za saradnju sa narko i duvanskom mafijom, kao i Vladana Todorić, inače u prijateljsko-kumovskim odnosima sa Đorđem Ostojićem, koja je primila belešku policije kako bi podigla protiv mene optužnicu. Ona je to i učinila, na osnovu navoda Šljukića, a da pri tom nije ustanovila da sam u periodu optuženja još uvek bio poreski obveznik centra Beograd, odnosno da novcosadsko Tužilaštvo za to nije bilo ni nadležno. Kako bi potkrepila optužnicu, angažuje veštaka Miljku Otorinov, koja je inače služila pomenutim ličnostima za prljave poslove. Njen nalaz je prema izmišljenim podacima "utvrdio" neplaćene poreze i doprinose u iznosu od od 137 miliona dinara, što je meni stavila na teret. Advokati angažuju novog veštaka koji je utvrdio da sam bio u pretplati, medjutim sudija Miroljub Novićević sve odbacuje, ne dozvoljava dokaze, svedoke, čak nije pristao ni da se uzimu podaci iz kartica poreske uprave, da se dostave poreske prijave i ne utvrđuje ko ih je potpisivao. Umesto toga, u julu 2010. osuđuje me na 14 meseci zatvora.

Apelacioni sud u Novom Sadu, gde sam uložio žalbu, vraća predmet na ponovno suđenje. Sve do kraja 2015. tužilac Vladana Todorć iznosila je razne neistine demonstrirajući elementarno neznanje poreske materije i matematike. Sve vreme ponašala se kao da vodi ličnu parnicu protiv mene, a nije utrdila da umišljaja nema! Iz kartica Poreske uprave, koje smo na kraju tražili, pokazale su da u periodu optuženja nisam sve vreme bio ja generalni direktor, dobili smo poreske prijave na kojoj nema moga potpisa, te je sudija 18.06.2018. donela oslobađajuću presudu.

Postupak koji je posle deset godina trajanja naneo ogromne tropškove budžetu, otvorio je i pitanje da li tužioci za to služe ili bi trebalo da gone one koji su državne poslove prebacili u privatne brazde. Proces je trebalo da posluži pomenutoj ekipi, uz podršku bankara Credit Agricole banke, Aleksanrda Divljaka, da me okalja, uhapsi i tako otme investicija i imovina.